Slucajevi nepostovanja suda u Hrvatskoj: problemi i analiza

Optuznice protiv sest hrvatskih drzavljana optuzenih za nepostovanje Tribunala zbog njihove uloge u objavljivanju identiteta zasticenih svedoka izazvali su mnoge kontraverze u vezi domasaja sudske vlasti Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju (MKSJ) i prava i obaveza novinara. Ovaj izvestaj bavi se nekim od pravnih, proceduralnih i prakticnih problema vezanih za to pitanje. Zavrsni deo analize bavi se balansiranjem izmedju potrebe da se sprovedu mere zastite svedoka kojima bi trebalo da se zastite oni koji svedoce pred Tribunalom, s jedne, i zelje okrivljenih da se objavi ono sto oni smatraju vaznom novinskom vescu, s druge strane.

Cinjenicno stanje

U predmetu generala Tihomira Blaskica, visoki hrvatski zvanicnik dao je izjavu tuzilastvu 1997.godine i svedocio pred sudom na sesiji zatvorenoj za javnost 1998.godine. U junu 1997.godine, Pretresno vece naredilo je da se sprovedu mere zastite svih svedoka u predmetu nakon sto je izjava «procurela» u javnost i objavljena u hrvatskim medijima. Pretresno vece upozorilo je «okrivljenog, njegove branioce i njihove zastupnike da javnosti ili medijima ne otkrivaju imena svedoka koji imaju prebivaliste na teritoriji bivse Jugoslavije ili bilo kakvu informaciju koja bi omogucila da oni budu identifikovani, osim ukoliko je to apsolutno neophodno za pripremu odbrane”. Identitet zasticenog svedoka koji je svedocio 1998.godine bio je, sto je svima poznato, dobro poznat i smatran je nekakvom “javnom tajnom”.

Stjepan Seselj i Marijan Krizic optuzeni su za nepostovanje suda zbog sumnje da su objavili delove svedocenja zasticenih svedoka i otkrili imena svedoka u ediciji “Hrvatsko slovo”, broj od 26.novembra 2004. Seselj je bio izdavac, a Krizic glavni i odgovorni urednik ove edicije. Objavljeni clanci sadrzali su navode usmenih naredbi pretresnog veca da se iskazi daju na zatvorenim sesijama. 2.decembra 2004.godine dezurni sudija Tribunala naredio je “Hrvatskom slovu” da prestane sa objavljivanjem izjava zasticenih svedoka. Tu naredbu Tribunal je dostavio vlastima u Hrvatskoj, a vlasti su je dostavile okrivljenima. Okrivljeni su nakon toga objavili clanak u kome su otkrili identitet zasticenog svedoka uprkos naredbi o zabrani. Seselj je optuzen po jednoj tacki za nepostovanje suda u aprilu 2005.godine. Krizic je optuzen po jednoj tacki za nepostovanje suda u avgustu 2005.godine.

Drugi urednik “Hrvatskog slova” Domagoj Margetic napisao je 4.decembra 2004.godine pismo predsedniku Tribunala u kome je istakao da on ne priznaje Tribunal i da odbija da postupi po njegovim naredbama. Takodje je naveo da bi u ediciji “Novo hrvatsko slovo” objavio iskaz zasticenog svedoka dat na sudjenju zatvorenom za javnost. 10.decembra 2004.godine Domagoj Margetic je u “Novom hrvatskom slovu” objavio nove delove iskaza zasticenog svedoka. Margetic je optuzen po dve tacke za nepostovanje suda u aprilu 2005.godine.

Ivica Marijacic je bio urednik “Hrvatskog lista”, a Markica Rebic bivsi nacelnik Sigurnosno informativne sluzbe u Hrvatskoj. 18. novembra 2004.godine, “Hrvatski list” je objavio intervju sa Rebicem u kome je on otkrio ime zasticenog svedoka, kao i kopiju svedokove izjave date tuzilastvu Tribunala i delove njegovog svedocenja datog na sesiji zatvorenoj za javnost. Rebic je optuzen za otkrivanje identiteta zasticenog svedoka, a Marijacic za objavljivanje te informacije.

U novembru 2000.godine, “Slobodna Dalmacija” (u kojoj je Josip Jovic bio glavni i odgovorni urednik) objavila je delove izjave istog zasticenog svedoka date tuzilastvu Tribunala 1998.godine. 1. decembra 2000.godine pretresno vece je izdalo naredbu “Slobodnoj Dalmaciji” da prestane sa objavljivanjem identiteta zasticenih svedoka uz upozorenje da nepostupanje po toj naredbi moze dovesti do gonjenja izdavaca zbog nepostovanja suda. Nakon sto joj je od strane hrvatskih vlasti urucena naredba Tribunala, “Slobodna Dalmacija” je objavila tekst te naredbe, ponovo objavila identitet zasticenog svedoka i objavila nove transkripte sa svedocenjem zasticenog svedoka datog na sesiji zatvorenoj za javnost. Tokom decembra 2000.godine “Slobodna Dalmacija” je nastavila sa objavljivanjem delova svedocenja ovog svedoka. Jovic je optuzen po jednoj tacki za nepostovanje suda u avgustu 2005.godine.

Oni su optuzeni na osnovu odredbi iz pravila 77(A) i pravila 77(A)(ii) i (iv) koje glase:

77(A) Vrseci svoja inherentna ovlascenja, Medjunarodni sud može proglasiti krivim za nepostovanje suda one koji svesno i hotimicno ometaju provodjenje pravde, ukljucujuci svaku osobu:

(ii) koja obelodani informacije koje se odnose na taj postupak, svesno time krseci nalog veca,

(iv) koja preti svedoku, zastrasuje ga, na bilo koji nacin mu nanese stetu ili mu ponudi mito ili na drugi nacin utice na svedoka koji svedoci ili je svedoio ili će svedociti u postupku pred vecem ili na potencijalnog svedoka;

Zastita svedoka pre slobode govora

Primarni problem u ovim slucajevima nepostovanja suda tice se zastite svedoka i sposobnosti suda da funkcionise. Sudjenja se ne mogu odvijati i dokazi se ne mogu izvoditi ako se zasticeni svedoci plase da ce njihova imena biti objavljena u javnosti. Ovo utice na mogucnosti obe strane – i tuzilastva i branilaca da pozivaju svedoke da svedoce u buducim slucajevima.

Garancije protiv otkrivanja identiteta zasticenih svedoka su zamisljene da bi se zastitilo dostojanstvo svedoka (u slucajevima seksualnog nasilja) i da bi se zastitili zivoti svedoka. Zastita svedoka je krucijalni i stvarni problem za Tribunal. Znacajan broj zasticenih svedoka je, zbog sopstvene sigurnosti, relociran (prema izvorima iz Tribunala radi se o vise od 100 svedoka). Na Kosovu, na sudjenjima koje je organizovala Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) potencijalni svedoci su ubijani i klima straha preovladjuje kada dodje do svedocenja. Mnogi svedoci su bili zastrasivani i Tribunal je vec osudio jednog kosovskog Albanca za nepostovanje suda zbog uticaja na svedoke koji su svedocili pred Tribunalom. Izvestaji iz regiona ukazuju da se i Srbi i Hrvati plase da svedoce pred domacim sudovima u susednim zemljama zbog straha od zastrasivanja, a zastrasivanje svedoka u Bosni je od strane branilaca navedeno kao razlog za osporavanje transfera nekih optuzenika na sudjenje u Sarajevo po Pravilu 11bis.

Zastitne mere se odredjuju samo kada postoji konkretna opasnost za sigurnost svedoka

Kada odredjuju zastitne mere, sudije to ne rade da bi onemogucile pristup informacijama, vec zbog toga sto smatraju da su zastitne mere neophodne da bi se zastitili zivoti svedoka, ili su neophodne da animiraju svedoke da dodju pred Tribunal i svedoce. Prema praksi oba tribunala (i Medjunarodnog krivicnog suda za bivsu Jugoslaviju (MKSJ) i Medjunarodnog krivicnog suda za Ruandu (MKSR)), zastitne mere treba da se odredjuju oprezno, odnosno samo kao odgovor na stvarne, konkretne pretnje, i ne bi trebalo da se baziraju na nekakvom apstraktnom strahu. (Mere se odredjuju od strane veca kada bi svedoci bili “izlozeni ozbiljnoj opasnosti ukoliko bi njihov identitet bio otkriven javnosti i medijima” ili kada postoji “realna opasnost za konkretnog svedoka” – predmet Blaskic IT-95-14-T, Odluka Pretresnog veca I po zahtevu tuzilastva da se odrede zastitne mere i izvodjenje iskaza zabelezenog na video snimku od 13.novembra 1997.godine. U nedavnoj odluci po zalbi u predmetu Bagasora, zalbeno vece MKSR je ponovilo da “odluka pretresnog veca o odredjivanju zastitnih mera za svedoke” sama po sebi sadrzi “razumevanje da postoje konkretne pretnje uperene prema konkretnim svedocima, i da je to neophodno za slucaj”. (Slucaj Bugasora, predmet br. ICTR-98-41-AR73&ICTR-98-41-AR73(B), Odluka po zalbi protiv odredjivanja zastitnih mera svedocima od 6.oktobra 2005.godine).

Neki posmatraci su tvrdili da optuznice za nepostovanje suda nisu bile neophodne posto nije bilo “stvarne stete” za svedoka u ovom konkretnom slucaju. Ovakvo rezonovanje, medjutim, kalkulaciju stete stavlja u ruke novinara, a ne sudija koji raspolazu konkretnim informacijama (koje u mnogim slucajevima poticu i od tuzilastva i od odbrane).

Ovo ne izgleda kao stvar selektivnog gonjenja

Ovo nije stvar selektivnog gonjenja. U sustini, tuzilastvo proceduralno ima veoma malo sa podizanjem tih optuznica. Prema Pravilu 77(c) postupak podizanja optuzbi moze biti iniciran od strane sudija koje zele da vide da se njihove obavezujuce naredbe primenjuju. Pretresno vece moze naloziti tuzilastvu da sprovede istragu i pripremi optuznicu za nepostovanje suda, sto je, prema izvorima iz tuzilastva i suda, nacin na koje su nastale optuzbe protiv ovih hrvatskih optuzenika.

Pre ove sestorice okrivljenih, Tribunal je optuzio 12 drugih lica (razlicitih nacionalnosti) ukljucujuci novinare i advokate za otkrivanje poverljivih informacija ili zbog uticaja na svedoke. Na primer, Dusko Jovanovic, glavni i odgovorni urednik crnogorskog dnevnog lista “Dan”, bio je prvi novinar koga je Tribunal optuzio za nepostovanje suda u slicnoj situaciji. Jovanovic je otkrio identitet zasticenog svedoka “K-32” koji je svedocio protiv Slobodana Milosevica. Nakon pocetnog osporavanja optuzbi, Jovanovic je na kraju prihvatio licnu i profesionalnu odgovornost za krsenje naredbe suda i objavio izvinjenje zbog otkrivanja identiteta svedoka. Kao posledica toga Tribunal je odustao od optuzbi protiv Jovanovica. Jovanovic je kasnije ubijen pod nerazjasnjenim okolnostima, sto demonstrira stvarni nivo nasilja u regionu s kojim se svedoci, ali i novinari, suocavaju.

Odbrana novinarske duznosti da informise javnost se truni zbog toga sto okrivljeni otvoreno odbijaju da postupe po naredbama Tribunala

Objavljivanje identiteta zasticenog svedoka, koji je istaknuta politicka figura u Hrvatskoj, moze se smatrati vaznom novinarskom pricom. Kada sudije razmatraju sve dokaze, medjutim, oni ce se verovatno usredsrediti na cinjenicu da su Jovic, Margetic, Seselj i Krizic, pored identiteta svedoka objavljivali i naredbe suda da se sa tim prekine. Iz takvog postupanja sudije mogu da zakljuce da namera okrivljenih nije bila da se informise javnost vec da se krse naredbe Tribunala. U stvari, argument da se radi o vaznoj vesti nestaje, odnosno on bi mozda i mogao da se istakne prvi put kada je ime objavljeno, ali ne i kasnije kada se u narednim izdanjima objavljivalo uprkos postojanju sudskih naredbi. Optuzbe se i odnose na produzeno, ponavljano objavljivanje identiteta zasticenog svedoka. Prvo objavljivanje identiteta svedoka nije dovelo do optuzenja. U slucajevima Jovica, Margetica, Seselja i Krizica, nakon prvog objavljivanja zasticenih informacija, Tribunal je prvo izdao upozorenje da se sa tim prestane. Jovic, Margetic, Seselj i Krizic su optuzeni tek nakon sto su javno odbili da postupe po nalogu Tribunala.

Medijski principi Saveta Evrope balansiraju “pravo javnosti da zna” sa bezbednoscu svedoka

Nedavno je Miklos Harasti, predstavnik OEBS-a za slobodu medija, zatrazio od Tribunala da promeni svoja pravila koja se odnose na nepostovanje suda da bi medjunarodno priznati standardi o slobodi stampe bili ispostovani. Harasti je izjavio da iako razume da su pitanja zastite svedoka ukljucena “verujem da bi MKSJ trebalo da postupa u skladu sa principima slobode stampe i da kao rezultat toga primenjuje iste garancije u svojim postupcima koja se primenjuju pred nacionalnim sudovima. Posebno verujem da bi Tribunal trebalo da postuje pravo javnosti da zna, i interes javnosti za nesmetanu debatu o zlocinima iz proslosti i sadasnjim liderima”. (http://www.osce.org/fom/item_1_16565.html)

Medjutim, analizom dva evropska kodeksa o novinarskoj etici dolazimo do zakljucka da je “pravo javnosti da zna” uvek ograniceno zastitom zivota svedoka. Savet Evrope je 2003.godine usvojio Preporuku Saveta ministara drzavama clanicama o objavljivanju informacija koje se ticu krivicnih postupaka [Rec(2003)13]. Prvi princip sadrzi odredbu da novinarima mora biti omoguceno da objave informacije o sudskom postupku, ali taj princip sadrzi eksplicitna ogranicenja u pogledu sigurnosti i privatnosti svedoka.

“PRINCIP 1 – Informisanje javnosti putem medija

Javnosti mora biti omoguceno da prima informacije o aktivnostima pravosudnih organa i policije putem medija. Zbog toga, novinari moraju biti u mogucnosti da slobodno izvestavaju i komentarisu funkcionisanje krivicno-pravni sistem, sto moze biti ograniceno samo u slucajevima koji su navedeni u narednim principima.” Treba napomenuti da ovaj princip nije apsolutan i da je podlozan daljim ogranicenjima.

PRINCIP 8 – Zastita privatnosti u kontekstu krivicnog postupka koji je u toku

Pruzanje informacija o osumnjicenim, okrivljenim i osudjenim licima ili ostalim ucesnicima u krivicnim postupcima mora postovati njihova prava na zastitu privatnosti u skladu sa Clanom 8 Konvencije. Posebna zastita ce se pruziti strankama koje su maloletne ili spadaju u druge ugrozene kategorije lica, kao i zrtvama, svedocima i clanovima porodica osumnjicenih, okrivljenih i osudjenih lica. U svim slucajevima, posebna paznja ce se obratiti na stetne posledice koje objavljivanje informacije o njihovom identitetu moze imati na lica na koja se odnosi ovaj Princip.

PRINCIP 16 – Zastita svedoka

Identitet svedoka ne sme biti otkriven osim u slucajevima da je svedok prethodno dao svoj pristanak, da je to u javnom interesu, ili da je svedocenje dato javno. Identitet svedoka nikada se ne sme otkriti ukoliko to ugrozava njihove zivote ili bezbednost. Potrebno je obezbediti programe zastite svedoka, i to posebno u krivicnim postupcima protiv organizovanog kriminala ili postupcima za nasilje u porodici.

Principi Saveta Evrope posebno apostrofiraju potrebu za obezbedjenjem programa zastite (svedoka) u koji spadaju naredbe Tribunala (i zastitne mere i naredbe da se prekine sa objavljivanjem informacija).

Evropska konvencija o ljudskim pravima sadrzi ogranicenja slobode izrazavanja u clanu 10(2) – “Posto koriscenje ovih sloboda povlaci za sobom duznosti i odgovornosti, ono se moze podvrgnuti formalnostima, uslovima, ogranicenjima ili kaznama propisanim zakonom i neophodnim u demokratskom drustvu u interesu nacionalne bezbednosti, teritorijalnog integriteta ili javne bezbednosti, radi sprecavanja nereda ili kriminala, zastite zdravlja ili morala, zastite ugleda ili prava drugih, sprecavanja otkrivanja obavestenje dobijenih u poverenju ili radi ocuvanja autoriteta i nepristrasnosti sudstva”.

Hrvatsko novinarsko drustvo se ekspresno pozvalo na pravila Saveta Evrope. U Kodeksu casti hrvatskih novinara stoji da se “novinari pridržavaju Ustava i pozitivnih zakona Republike Hrvatske, Statuta i akata Medjunarodne federacije novinara (IFJ) kao i akata Saveta Evrope o slobodi izražavanja i informiranja i ljudskim pravima”. Dalje, Kodeks casti Hrvatskog novinarskog drustva sadrzi obavezu novinara da „prihvati moralnu, materijalnu i krivicnu odgovornost za objavljenu informaciju“ i da je „novinar obavezan da postuje zakonsku obavezu cuvanja drzavne tajne“ (Pogledaj Kodeks casti hrvatskih novinara na sajtu Hrvatskog novinarskog drustva http://www.hnd.hr/). Naredbe Tribunala i optuznice nisu nekozistentne sa ogranicenjima slobode stampe koji su proklamovani u ovim dokumentima.

Da li je hapsenje Jovica znak jacanja moci medjunarodnih sudova nad suverenim drzavama?

Tribunal nema moci da hapsi, i oslanja se na suverene drzave, kao sto je Hrvatska, da sprovedu njegove naredbe. Kada suverena zemlja postupi po “obavezujucem” nalogu Tribunala, ona to u stvari radi vrseci sopstvenu suverenost, odnosno kada se drzava povinuje nalozima Tribunala, ona to radi jer bira da ispunjava svoje obaveze iz medjunarodnog prava. To zasigurno jesu obaveze, ali obaveze koje dolaze sa clanstvom u Ujedinjenim nacijama.

Treba pomenuti da je Vlada Hrvatske u stvari sprovela hapsenje Josipa Jovica za racun Tribunala. Nakon sto se Jovic prvi put pojavio pred Tribunalom, nije mu odredjen pritvor i pusten je da se brani sa slobode, iako mogucnost odredjivanja pritvora postoji kada se podigne optuzba za nepostovanje suda. Nijedan novinar do danas nije pritvoren od strane Tribunala.

Zar i sam Tribunal nije otkrio identitet zasticenog svedoka?

Na sajtu Tribunala postoji naredba pretresnog veca iz 1997.godine koja se odnosi na visokog hrvatskog zvanicnika. Ovom odredbom ovo lice nije odredjeno kao “zasticeni svedok”. U stvari, u to vreme (1997) to lice nije bilo “pokriveno zastitnim merama” zbog davanja iskaza. Medjutim, zbog brige koja je nastala oko curenja i objavljivanja njegovog iskaza, pretresno vece je naredilo da, od dana kada je doneta naredba, okrivljeni, njegovi branioci ili njihovi zastupnici ne smeju otkrivati imena svedoka.

Nakon toga, 1998.godine, lice ciji identitet nije eksplicitno saopsten od strane Tribunala doslo je da svedoci pred sudom kao zasticeni svedok. Okrivljeni su u nekoliko publikacija ponovili identitet svedoka i njegov status zasticenog svedoka, zajedno sa sustinom njegovog svedocenja, cime su se otvoreno suprotstavili naredbama Tribunala, i to predstavlja povredu u ovom konkretnom slucaju.

Naredba Tribunala iz 1997.godine postavljena na sajt MKSJ ne sadrzi opis sustine iskaza svedoka, niti daje opis bilo kog svedocenja koje je dato na sednici zatvorenoj za javnost.

Medjutim, kako je napred navedeno, rizik se ne odnosi samo na konkretne svedoke (ponavljamo da je Tribunal nasao da postoje realne pretnje), vec i na faktor zastrasivanja svedoka u drugim predmetima, kao i buducih svedoka, koji mozda nece zeleti da svedoce iz straha da njihov identitet moze biti otkriven.

Cinjenica da je identitet zasticenih svedoka vec poznat i da je konkretni svedok visoki zvanicnik ne umanjuje potrebu za zastitom njegovog/njenog identiteta. U stvari, to umnogome pojacava potrebu za zastitom njihovog identiteta, posto se moguci svedoci mogu i vise plasiti da svedoce jer mogu rezonovati na sledeci nacin: ako je Tribunal nesposoban da zastiti tako mocnog zvanicnika, kako ce zastititi “obicne” svedoke?