Tokom svedocenja generala Delica o ulozi Vojske Jugoslavije na Kosovu Milosevic ponovo optuzio NATO i OVK

Dok je privodio kraju direktno ispitivanje generala Bozidara Delica, Milosevic je primenio poznatu taktiku: optuzio je NATO kao pravog krivca odgovornog za smrt i razaranja na Kosovu i izneo tvdnju da njegove snage nisu mogle da pocine ratne zlocine posto su se striktno pridrzavale pravila medjunarodnog prava. U pojedinim momentima, Milosevic jeste koristio svedocenje generala Delica da bi doveo u sumnju konretne iskaze nekih svedoka optuzbe, sve u nameri da ospori optuzbe po kojima su njegove snage pocinile ratne zlocine. Medjutim, na kraju novog maratonskog ispitivanja, okrivljeni i njegov svedok poceli su sa iznosenjem optuzbi na racun NATO koje su varirale od optuzbi za terorisanje civilne populacije na Kosovu do zagadjenja zivotne sredine usled koriscenja granata sa osiromasenim uranijumom. Delic je komandovao 549-tom motorizovanom brigadom, koja je bila na prvoj liniji fronta sa OVK i podnela znacajan teret NATO bombardovanja. 

“Sta biste rekli onima koji su vas bombardovali?”

Da bi osporio optuzbe o masovnim deportacijama, general Delic je svedocio da je razlog zbog koga su kosovski Albanci masovno izbegli u Albaniju i Makedoniju bio strah od NATO bombi. Kao dokaz, on je sa sobom poneo nekoliko video snimaka koje je nacinila RTS (drzavna televizije Srbije) u kojima izbeglice tvrde da beze zbog NATO bombardovanja. Nakon sugestije izvestaca, izbeglice su se slozile da im je Vojska Jugoslavije pruzila zastitu, hranu i vodu na njihovom putu prema granici. Delic je prikazao snimke zrtava bombardovanja dok su lezale u bolnici (mnogima su delovi tela bili amputirani) i koje su jedva mogle da govore. Na postavljeno pitanje novinara “ko je odgovoran?” sledi odgovor “NATO”, na pitanje “da li je Vojska Jugoslavije pomogla u spasavanju i pomogla na drugi nacin?” sledi odgovor: “da”.

Naredni snimak prikazuje pripadnike Deliceve 549-te motorizovane brigade kako nedaleko od Prizrena ucestvuju u potrazi i spasavanju, stvarajuci sliku multietnicke saradnje u kojoj vatrogasci - Albanci, Romi i Srbi, vojnici i policajci, kopaju po rusevinama u potrazi za prezivelima.

Jedno od pitanja izvestaca RTS-a tokom intervjua bilo je: “Sta biste porucili onima koji su vas bombardovali?” Jedna zrtva je odgovorila: “Kako mozete da bombardujete decu?” Uopsteno govereci, dokaz da je akcija NATO primorala u bekstvo hiljade kosovskih Albanaca moze ponuditi mogucu alternativnu verziju postojanju zlocinackog plana da se “etnicki ocisti” Kosovo od albanske populacije. Medjutim, strasni snimak zrtava koje optuzuju NATO ne odnosi se na konkretne optuzbe da su Miloseviceve snage, ukljucujuci Deliceve trupe, odgovorne za konrektna ubistva civila u zoni svoje odgovornosti. Takodje je irelaventno Delicevo svedocenje da je upotreba osiromasenog uranijuma od strane NATO izazvala ozbiljno zagadjenje i zdravstvene probleme na Kosovu. Ovo ispitivanje je zaustavljeno od strane veca pre nego sto je doslo do svoje sustine.

“Klasican primer psiholoskog ratovanja”

Interesantan pokusaj odbrane jeste izvodjenje kao dokaza NATO letaka koji su baceni na Kosovo i bili namenjeni Delicevim jedinicama. Na jednom letku je nacrtan bombarder B-52 i napisano “hiljade bombi”, a drugi prikazuje kamion koji eksplodira sa natpisom “uzasna smrt”. Na jednom od letaka se cak nalazi i ime generala Delica. Ti leci su dizajnirani da bi izazvali beskstvo Delicevih ljudi, ali je general Delic u svom iskazu naveo da je ovako masovno bacanje letaka – skoro jedan letak na kvadratni metar u zoni njegove odgovornosti - znacilo da ce ih i kosovski civili takodje procitati. Takvi leci, naveo je svedok, mogli su lako da izazovu napustanje oblasti od strane lokalnog stanovnistva.

U svakom slucaju pretresno vece culo je dovoljno dokaza od prethodnih svedoka da je NATO naterao kosovske Albance da napuste svoje kuce i ovakvim svedocenjem se umnogome ponavlja ono sto je vec receno.

Poricanje

Pored iscrpljujucih i stereotipnih napada na NATO, odbrana je nacinila napor da ospori konkretna svedocenja nekih od svedoka optuzbe. General Delic je mirno negirao optuzbe, isticuci da je licno obisao selo Belu Crkvu i da tamo nije bilo “akcija” niti “razaranja” (U optuznici se navodi da su snage SRJ i Srbije tu ubile vise od 70 mestana). Kada je upitan o navodnom unistenju sela Celina i pljackama koje su sledile, general Delic je odgovorio da se pljacka “apsolutno nije nikada dogodila” i da to nije nesto “sto vojska radi”. General je priznao da su se sukobi u selu odigrali, ali da se “nije odigralo nista kriminalno”. U optuznici se tvrdi da su Miloseviceve snage “sistematski pljackale i poharale sve vredno u kucama, palile kuce i radnje i unistile staru dzamiju”. U odgovoru na ovu optuzbu Delic je jednostavno odgovorio da su “religiozni objekti bili pod specijalnim tretmanom posto uzivaju posebnu zastitu” po medjunarodnom humanitarnom pravu – ali je takodje primetio da se “to ne moze primeniti ako se ona koriste kao snajperska gnezda”.

Njegove snage nisu pomogle da se proteraju kosovski Albanci, istakao je Delic, pre ce biti da su oni stitili izbeglice koje su dobrovoljno napustale Kosovo i obezbedjivali ih da ne zalutaju u minska polja.

Sudija Robinson je primetio da se Deliceva poricanja ponekad odnose na oblasti u kojima licno nije bio prisutan. Delic je odgovorio da je bio u stalnoj radio komunikaciji sa komandantima na terenu koji su mu omogucili da bude dobro informisan.

Milosevic je sa generalom Delicem pribegao jos jednoj staroj taktici – napad na gramaticki sastav optuznice. Na primer, optuzbe govore da su hiljade mestana sela Celina izbegli i sakrili se u obliznju sumu kada su srpske snage granatirale selo. U odgovoru, general Delic je opisao okolinu sela kao teren koji se sastoji od vinograda, a ne od suma. Svedok tuzilastva je ustvrdio da su u jednom drugom selu, mestani pobegli u planinu. General Delic je na mapi pokazao da u okolini sela postoje samo brda, a ne i planina. Milosevic pokusava da pokaze da, ukoliko je osnovni opis terena pogresan, sustinski navodi optuznice trebaju takodje biti dovedeni u pitanje. Postoji ogranicenje koliko to moze da bude efikasno – general Delic je osporio upotrebu reci “opkoljavanje” koja se u optuznici koristi da bi se opisalo da su vojne snage opkolile selo i bombardovale ga. Deliceve snage su se priblizile selu sa dve strane, ali to nije bilo “opkoljavanje” u pravom smislu reci, odnosno prilazenje sa svih strana. Na kraju, medjutim, za pretresno vece nece biti vazni precizni vojni manevri koji su preduzeti (i da li je rec “opkoljavanje” najprecizniji opis), vec kakvo je ponasanje trupa bilo prema civilima u selu. 

U pokusaju da predupredi verovatni napad tuzilastva na svedokov kredibilitet, Milosevic je Delicu dao mogucnost da negira optuzbe zasticenih svedoka optuzbe koji su sluzili pod njegovom komandom u 549-toj brigadi i svedocili da je Delic nedgledao napad na selo Jeskovo i naredio svojim trupama: “Ne ostavljajte nikog zivog”. Svedok je izjavio da je to “besmislica”.

Milosevic se posluzio pitanjem veca

General Delic je sledio poznati obrazac negiranja kriminalnih aktivnosti vojnika. Kada ga je Milosevic pitao “Da li je bilo ko od vasih vojnika zapalio neku kucu?” Delic je automatski odgovorio: “Apsolutno ne – to je najstroze zabranjeno”. Delic je kao eho navodio razloge koje su izneli njegove kolege iz MUP-a koje su negirale da je policija napadala civile jer je posao policije bio da “zastiti civile, a ne da im naskodi”. Anticipirajuci odgovor veca koje je na stanovistu da odgovori u kojima se poziva na pravila i propise nisu od preterane pomoci za utvrdjivanje onoga sto se zaista dogodilo, Milosevic je nastavio pitanjem: “Ostavimo to sada, da li su vojnici palili kuce ili nisu?” [Ovo je ponavljanje jednog od ranijih pitanja sudije Robinsona svedoku koje se odnosilo na to da li su pripadnici VJ otvorili vatru na polozaje OVK kada su civili bili prisutni: “Pustite sada sta su bila naredjenja, da li su (Vase trupe) to uradile?”] Odgovor na oba pitanja bio je naravno “ne”, ali dodatna objasnjenja nisu pruzena. Odnosno, posto bi bilo tesko dokazati negativno (da jugoslovenske snage nisu palile kuce) Delic nije mogao da pokaze ni da je OVK ili neka druga strana odgovorna za paljevine.    

Kako je ovo svedocenje relevatno?

Sudija Robinson pokusao je da rezimira svedocenje Generala Delica kao indikaciju da vojne snage SRJ nisu delovale u nekoliko oblasti u kojima su se zlocini navodno odigrali, ili ukoliko su bili prisutne preduzimale su legitimne vojne operacije u cilju savladavanja terorista, nikada ne primenjujuci vise sile nego sto je to bilo apsolutno neophodno.

General Delic je prihvatio da je postojalo nekoliko situacija u kome su neki pripadnici njegovih trupa pocinili zlocine protiv civila. On je istakao da su pocinioci uhapseni i izvedeni pred vojni sud. General je pokazao izvestaje o krivicnoj istrazi za nekoliko slucajeva silovanja i razbojnistva, ali nije mogao da kaze da li su pocinioci na kraju kaznjeni. Suocen sa izjavom svedoka optuzbe u kojoj stoji da su vojnici u njegovoj zoni odgovornosti zakljucali civile u kucu, stavili na nju slamu, polili je benzinom i zapalili, Delic je rekao da je prosao kroz selo u kome se taj incident navodno dogodio i da “nije video nista slicno”. Delic je negirao da su takvi zlocini mogli da se dogode, a da on za njih ne cuje. “Ja bih znao za za to, komandiri koji su mi bili podredjeni bi culi za to. Ja za to nisam cuo”. General Delic je istakao da je pokusavao da bude sto bolje informisan o svemu sto se dogadja u njegovoj zoni odgovornosti. Zlocin te vrste, naveo je dalje, jednostavno nije mogao da se desi zbog kontrole koja je postojala. “Ukoliko ja ne bih znao za to, to bi znacilo da lanac komandovanja ne funkcionise, a to nije bilo moguce”.

Kako ovaj iskaz pomaze gospodinu Milosevicu? Ono sto Milosevic pokusava da pokaze jeste da obrazac prava i reda preteze nad haosom rata: aktivnosti vojske bile su deo legitimne politike borbe protiv terorizma i kada god bi vojnici gubili kontrolu, bili bi uhapseni. Kao sto je Stiven Kej, postavljeni branilac, istakao: “Suprotno navodima tuzilastva da se radilo o policijskoj drzavi koju je okrivljeni kontrolisao, to je fakticki bila drzava u kojoj su se ustav i propisi postovali”. Sudija Robinson je izgleda shvatio da je to ono sto je odbrana pokusala, opisujuci dokaz kao pokusaj da se pokaze postojanje “kulture postovanja prava”. 

Sudija Robinson je takodje ucinio jasnim da vece zeli da vidi dokaze koji pokazuju da su pocinioci zlocina bili i zaista kaznjeni. Sudija Robinson je primetio da samo hapsenje pocinioca nece biti dovoljno za pobijanje odgovornosti okrivljenog po clanu 7(3) za komandnu odgovornost i njegove obaveze da “spreci ili kazni” krivicna dela podredjenih. Delic nije uspeo da pokaze takve dokaze, navodeci da je njegova duznost bila da uhapsi bilo kog neposlusnog vojnika, te da su slucajeve odatle preuzimale sudske vlasti.

Iako bi obrazac reda koji je postojao u vojsci mogao biti izvucen kao zakljucak iz svedocenja generala Delica, taj obrazac ostaje uopsten i retko se dotice konkretnih zlocina navedenih u optuznici. Miloseviceva nabolja strategija odbrane jeste da pokaze da su sprovodjene istrage i hapsenja kada su njegove snage znale da su pocinjeni ratni zlocini. Prema Milosevicu to je ono sto se dogadjalo na operativnom nivou na terenu i ono sto se Delicevim svedocenjem pokusava dokazati. Setimo se tvrdnje Generala Delica da su sve veze lanca komandovanja funkcionisale – i da je on bio informisan najbolje sto je mogao biti o dogadjajima (ukljucujuci tu i ratne zlocine) na terenu. Miloseviceva najbolja odbrana jeste da pokaze da je mirno mogao da pretpostavi da ce masinerija vojnog pravosudja funkcionisati ukoliko je primao izvestaje da su njegovi vojnici izvodjeni na vojni sud zbog zlocina protiv civila, a da, ukoliko nije primao takve izvestaje, da je to onda bilo zbog toga sto nije bilo nicega o cemu bi se izvestavalo.  

Unakrsno ispitivanje pocinje u cetvrtak i nastavice se do sledeceg ponedeljka, 11.jula.